Tragikomedija u tri čina
Napisao: György Baltazár
(Dešava se na siveru Bačke, u jednoj pravoj, a i u mašti živućoj maloj varoši. Likovi su izmišljeni, razgovori prikazuju jednu zamišljenu situaciju. Sve što se kaže, mišljenje je likova.)
Likovi
Čilić Sándor, Sanyi: dida
Čilić Jolán, teta Joli: baka
Čilić Róbert, Robi: unuk
I. čin
Kužina kod Čilićevih
(Nedilja prije podne. Na šporetu krčka ručak. Teta Joli se mota, kuva, a usput sve čuje, sve zna, i boji se svega što se tiče Sanyijevog šećera, pritiska, il njegove političke vire. Čika Sanyi sidi za astalom, prid njim novine, al više sluša glas televizije. Robi čačka tablet. Troje ljudi u jednoj kužini.)
Glas televizije: …a miniszterelnök szerint minden magyar családban beszélni kell a választás tétjéről…
Sanyi: (glasno) Na! Jeste čuli? I Viktor Orbán je kazo. Triba s dicom razgovarat o izborima.
Joli: (ni ne pogleda ga) Onda razgovaraj, Sanyi. Al nemoj derat grlo, jer će mi zagorit paprikaš.
Sanyi: (okrene se unuku) Robikám. Ti ćeš valjda s didom ić glasat za Fidesz?
Robi: (klima glavom, al ne diže oči) Ić ću, Dida. Ić ću. Al neću glasat za Fidesz.
Sanyi: (zaprepašćen) Kako to? Pa za koga ćeš, dođavola, glasat? Valjda ne za onog „ženonasilnika”?
Robi: (pogleda gore) Dida, vidiš, ovo je bilo brzo. Još nisam ni izusto ništa, a televizija je već odgovorila misto tebe.
Sanyi: (podigne obrve) Ni2. scena
Csitanyica birtijaje televizija odgovorila. Ja sam odgovorio.
Joli: (miša ručak)
Sanyi, ja poznajem tvoj glas. Ovo si sad bio pola ti, pola jučerašnji Hajdú-intervju s pokajničkom Magdolnom.
Sanyi: (iskrivi usta) Joli, nemoj se pravit pametna, jer će supa iskipit!
Joli: (tako miša da se sva trese) Na supu ja pazim, ti pazi na svoja usta, Sanyi.
Robi: (gleda je s ljubavlju) Bako, ovo je već skoro analiza.
Joli: (odmahne rukom) Ja samo kuvam. Al usput čujem i govorim. A ponekad i mislim, Sanyi!
Sanyi: (sad on odmahne Joli) Viktor Orbán je jasno kazo: ko nije s nama, taj je s Briselom.
Robi: (s poluosmihom) Mene više zanima šta ti kažeš, Dida.
Sanyi: (malo nesigurnije) I ja to kažem.
Robi: (nabere čelo) Dobro, samo pitam imaš li i svoje mišljenje. Il samo propovidaš televizijsku istinu?
Sanyi: (ljutito) Nemoj se rugat! Ja sam završio srednju školu, bio sam knjigovođa četrdeset i pet godina. Znam ja kad nešto štima.
Robi: (s osmihom) Baš zato pitam. Ti si mene učio da račun ne plaćamo na časnu rič. Uzme se u ruku! I pogleda se datum, pečat, iznos, potpis. A sad na časnu rič virovaš da je svaki koji pita — izdajnik domovine.
Sanyi: (uvriđeno) Nije na časnu rič! Juče su i na televiziji kazali. Sa analizom tri stručnjaka.
Robi: (odmahne) Od ta tri stručnjaka jedan je uvik isti, samo u drugom sakou.
Joli: (živo) To sam i ja primetila. Onomad je još bio stručnjak za zaštitu familije, juče već za spoljnu politiku. Ako ovako nastavi, do Uskrsa će bit i ginekolog.
Sanyi: (ljutito) Joli!
Joli: (pravi se nevina) Šta je? Ja samo pratim njegov stručni napredak. Već sam mu smislila i moto: Di je Huth, tu vire nema!
Robi: (tiho) Dida, nije argument to što su „rekli na televiziji”. Na televiziji reklamiraju i prašak za pranje.
Sanyi: (uvriđeno) Al gospodin pridsidnik vlade nije prašak za pranje!
Joli: (smije se i miša) A ipak lipo izbili. Što je juče bilo crno, danas je obično snježno bilo.
Robi: (veselo) Bako, ovo moram zapisat.
Sanyi: (gunđa) Vi se samo šalite! A za to vrime Brisel nam uzima suverenitet.
Robi: (poučno) Dida, suverenitet ne triba čuvat od onog ko nam je godinama davao novce. Ja se za svoj suverenitet bojim od onog ko novce odnosi.
Sanyi: (uzdignutog nosa) I na Kossuthu su jutros kazali da nas Brisel oće uvuć u rat.
Robi: (podigne jednu obrvu) A čega se ti više bojiš? Brisela? Il toga da će se jednom saznat ko je šesnaest godina odnosio novce ove zemlje?
(Tišina. Joli stane s mišanjom. Sanyi ne odgovara odmah.)
Sanyi: (nesigurno) Novci… to je drugo pitanje. Evropske novce su donili kući.
Robi: (živo) Donili su, da. Samo do nas nije došo ni jedan petak.
Joli: (ljutito) Ti, Sanyi, koliko si ti od toga vidio? Kod nas sigurno nije završilo. Ni u špajzu ne mogu nać.
Sanyi: (sliježe ramenima) Al ipak se gradilo ovo-ono!
Robi: (dočeka zicer) Naravno. A ti tačno znaš kome i kako. Pa ti si knjigovođa.
Sanyi: (gunđa) Ti uvik vidiš samo loše!
Robi: Ne. Ja gledam bilans. Duguje: država. Potražuje: familija i društvo oko nje.
Joli: (umirujuće) Sanyi, ovo ti razumiš, ovo je tvoj jezik. Duguje — potražuje. Samo sad nekako uvik mi dugujemo, a uvik oni potražuju.
Sanyi: (mrmlja) Dobro, dobro, al bar familije pomažu. Juče su i na televiziji kazali — ova vlada je familiji prijatelj.
Robi: (odlučno) Familiji prijatelj nije onaj ko ti da kredit, pa ga onda tvoj unuk vraća s kamatom.
Joli: (zamišljeno) Za mene je familiji prijatelj onaj ko dođe na ručak, a ne onaj ko se smiješi s plakata.
Sanyi: (živne) I četrnaestu penziju su obećali!
Robi: (s osmihom) Dida, kad si prvi put dobio cilu trinaestu?
Sanyi: (zamišljeno) Pa… nije baš tako davno.
Robi: (klima glavom) Vidiš. Dvanaest godina si davao glas za obećanje. Sad već i obećanje ide s kamatom? Jako im triba tvoj glas.
Joli: (kikotom) I ja ću to uvest. Sanyi, danas nećeš dobit ručak, samo obećanje ručka. Svake četvrte godine ćemo ga podgrijat.
Sanyi: (odmahne) Joli, nemoj ludovat!
Joli: (kikotom) Ne ludujem. Vodim familijsku politiku.
Robi: (smije se) Bakina vlada je bar prozirna. Ako nema noklica, ona kaže.
Sanyi: (uvriđeno) A vi, eto, sve bolje znate! I migraciju. Granicu je tribalo obranit. To se ne može osporit. Viktor Orbán je kazo: ako nema ograde, gotovo je s državom.
Robi: (zamišljeno) Dida, oni što su dolazili nisu tili ostat kod nas. Mađarska njima nije bila ciljna zemlja, nego slabo osvijetljen prolaz.
Joli: (razjari se) A ako bi ko kod nas osto, prvo nek pita kolika je penzija i koliko se čeka na protezu kuka.
Sanyi: (odlučno) Migrant je ipak migrant!
Robi: (tužno) A Mađari što su otišli na Zapad? Sinovi i kćeri Vuityjevih, Muityjevih, Mándityjevih, Tádityjevih? I oni su? I moj otac, koji u Kitzbühelu il Garmisch-Partenkirchenu lopata snig pod skakaonicama?
Sanyi: (nesigurno) To je drugo. Oni su otišli radit.
Robi: (odlučno) Upravo. I oni su tražili bolji život. Samo njima nismo digli ogradu, najviše smo im dali oproštajnu večeru.
(Tišina. Joli polako promiša jelo.)
Joli: (zamišljeno) I unuk suside Marike je vanka. Kaže, vratio bi se kad bi imo zašto. Ja o tome više mislim nego o Briselu. I naš bi se sin, siromah, vratio kad bi imo na šta.
Sanyi: (mijenja tempo) Al bar je mir. Gospodin pridsidnik vlade je kazo: mi se nećemo uvuć u rat.
Robi: (odmahne) Dida, mir ne nastaje tako da zemlju svaki dan plaše ratom. Dok ti oko toga vrtiš glavom, ne tražiš Matolcsyjeve milijarde.
Sanyi: (odlučno) Put mira je mađarski put!
Robi: (gleda u plafon) To je opet plakat. Probaj svojim ričima.
Sanyi: (izvali) Oću da ne bude rata!
Robi: (s osmihom) Na. To si već ti. S tim se može razgovarat.
(Sanyi se iznenadi. I Joli pogleda Robija.)
Robi: Ni ja neću rat, Dida. Niko neće. Samo kažem da su od tvog straha drugi napravili vlast. Ti se bojiš, oni dobivaju. Ti se brineš, oni se bogate. Ti braniš domovinu u kužini, a oni za to vrime odnose sve iz špajza.
Joli: (ogorčeno) Iz mog špajza niko ništa neće odnit! Tamo i Sanyi ulazi samo s dozvolom.
Sanyi: (tiho) Al dicu ipak štite.
Robi: Od koga?
Sanyi: (nesigurno) Pa… od koga triba.
Robi: (s malo ljutnje u glasu) To bi bio poso tužilaštva. Zašto se ne bave manjkovima? Država propada, samo ima „nedostataka”. Iz školstva fali učitelj. Iz zdravstva liječnik. Iz državne brige fali pažnja. Iz općina fali novac. Iz familija fali budućnost. Tako je, Dida?
Sanyi: (uvriđenim glasom) Ti si tako pametan posto, Robikám, da sad već i didu učiš pameti?
Robi: Ne učim te. Ja te samo tražim.
Sanyi: Šta tražiš?
Robi: Tebe. Samo iz tebe uvik prvo izađu vijesti.
(Joli zašuti. Ovo je pogodilo. I Sanyi osjeti, al se uvriđeno brani.)
Sanyi: (tiho) Ja nisam budala.
Robi: (ohrabrujuće) Nisam to ni reko. Koga prevare, taj nije budala. Samo virova nekom ko ga zloupotribi.
Joli: (naglašeno) Sanyi, ovo poslušaj. Ovo nije uvreda.
Sanyi: (durcavo) Naravno. Sad sam ja već prevaren.
Robi: Ne samo ti. Mnogi. I baš je to nevolja. Jer oni što varaju uvik side gore, a prevareni se dole svađaju u kužini.
Joli: I u slastičarni.
Robi: I u birtiji.
Sanyi: Ja sam cio život bio pošten čovik. Radio sam, knjigovodio, držo familiju. Meni niko nek ne govori da ja ne znam šta je interes zemlje.
Robi: Ja to poštujem. Al baš zato boli. Jer kome je pamet bila za brojke, njemu sad oće uzet pravo da pita.
Sanyi: Ja pitam!
Joli: (odlučno) Sanyi, ti ne pitaš. Ti ponavljaš bez mišljenja.
Sanyi: (ljutito) I ti si protiv mene?
Joli: (umirujuće) Ja sam uz tebe. Već četrdeset i pet godina. Samo zato govorim, jer više ne čujem tvoj vlastiti glas. Di je onaj momak koji me na maturantskoj zabavi pozvo plesat? I koji je posto moj muž? S kojim smo odgojili dite? Posli unuka? Ti si posto rob televizije. Već s njom živiš!
(Duga tišina.)
Robi: (tiho) Dida, ovaj izbor meni nije partijska stvar. Meni je to pitanje: oće li ovdi bit moje budućnosti.
Sanyi: (kratko) Biće. Ako je vi ne pokvarite.
Robi: (uzvrati) Mi? Mi kvarimo? Mi nasliđujemo tuđe promašaje.
Joli: (došavši sebi) To nije lipa rečenica, Robi. Al je jako istinita.
Sanyi: (bez pravog uvirenja) Nemoj govorit ko da ja vama oduzimam!
Robi: Ne oduzimaš ti. Al ako uvik virovaš onima koji oduzimaju, onda ni ti više ne možeš ostat nevin.
(Sanyi udahne, reko bi nešto veliko, al ne nalazi svoju rečenicu. Iz televizije opet dopre komadić glasa.)
Glas televizije: …aki Magyarország békéjét akarja, az tudja, hová kell húznia az ikszet…
(Sanyi bi se refleksno okrenio prema televiziji, al Robi ga pogleda. Sanyi zastane.)
Robi: Ne gledaj tamo, Dida. Ovamo.
(Sanyi polako pogleda natrag u njega.)
Robi: Ja ne glasam protiv tebe, nego i za tebe. Samo ti to sad još vidiš ko izdaju.
(Joli ugasi šporet. U kužini odjednom nastane veća tišina.)
Joli: (odlučno) Na. Ručak je gotov. Istorija može čekat pet minuta, jer će se supa oladit. Postavljeno!
Sanyi: (tužno) Ja sad nemam apetita.
Joli: (glasom „ne znam za šalu”) Onda bar sidi. I bez apetita smo familija. A Robi ima samo nas. Mater mu je odnila ona ružna nesrića, otac mu luta po svitu. Skoro smo ga mi odgojili. Nikad nam ne bi tio zlo.
— Kraj I. čina —
II. čin
1. scena
Kužina kod Čilićevih
(Nedilja prije podne. Na šporetu krčka jelo. Joli kuva, Sanyi se vrpolji. Robi čačka tablet.)
Sanyi: (sidi, češka se, obilazi stvar) Jolikám, dušo. Skoknuo bi malo do Csite. Da progovorim s Vicom koju rič. Nisam ga vidio dvi nedilje.
Joli: (ne gleda ga, miša) Idi, Sanyi. Al tačno u podne da si kod kuće! (podigne oči na njega) Jer ako ne, idem za tobom i sravnit ću Csitanyicu sa zemljom! (nastavlja, zamahom) Ja znam kakvi ste vi kad popijete jednu kupicu sligovice. Veliku dušu iznesete jedan drugom na astal! Pa onda popijete još jednu kupicu.
Sanyi: (odmahne, kreće) Dobro je, doć ću u podne. Ne grakći!
Joli: (unuku) Robi, oćeš me posli ručka odvest na Béke tér?
Robi: (spremno) Oću, Bako, odvešću te!
2. scena
Belvárosi Cukrászda
Novi likovi:
Marika, Ica, Bözsi, Rózsi: nekadašnje kolegice, penzionerke iz tekstilne fabrike, sve priko sedamdeset
Konobar
(Za livim drugim astalom side četiri starije žene. Ko da nešto il nekog čekaju. Jedna stolica je još prazna. Iz radija se čuje zadnja strofa pisme Za dobra stara vremena grupe Novi Fosili. Gospođe tiho pivaju s njom, il se miču u ritmu. Muzika utihne. „Kedves hallgatóink a Novi Sad-i Rádió Futótűz című, magyar nyelvű műsorát hallották Szkopál Béla szerkesztésében.” Tu konobar ugasi radio.)
Joli: (ulazi slijeva, zadihana, popravlja haljinu) Zdravo, cure. Evo i mene. Malo kasnim, oprostite!
Marika, Ica, Bözsi, Rózsi: (jedna priko druge) Jao, ma nisi zakasnila! Sad smo sile! Dođi samo! Kako dobro izgledaš! Ko nekad na liniji! Tamo si ti bila najlipša!
Joli: (sidne, odmahne) Ma dajte, pustite! Samo stari kaput.
Bözsi: Na, šta ćeš naručit?
Marika: (već organizira) Gospodine konobaru! Ovamo, molim!
Ica: Meni jedan alvés i jedan dupli. A i Fantu!
Rózsi: Onda ja išler! Samo s kolom! Bez duplog!
Bözsi: Ja ću doboš, davno sam jela. S duplim i Fantom.
Marika: I meni može alvés! Obožavam ga. S duplim i Fantom.
Joli: I meni triba alvés, i jedan dupli. I jednu Jaffu molim!
Ica: Jaffe već davno nema, samo Fanta narandža!
Marika: (konobaru, broji) Onda, četiri dupla, tri alvésa, jedan išler, jedan doboš, jedna kola i četiri Fante narandže! Fala lipo!
Marika: (zainteresirano) Na, pričajte cure, jel vam se dogodilo šta zanimljivo u zadnje vrime?
Bözsi: (zamišljeno) U ovim godinama zanimljivo? Nema šanse! Pityu je već sedam godina kako je otišo.
Joli: (uzbuđeno) E, meni jeste! Zamislite, petnaestog marta sidim prid televizijom i gledam Miroljubivi marš! Kakav je to marš bio! Lipo je bilo vidit da ih toliko stoji za nas! A sprida je marširo Bayer Zsolt! Onaj „zlatousti”! U majici četiri petine. Znate, toliko će pobijedit narandžasti kraj. Iza njega se smiješio otac Bese Gergő. Lip, blagoslovljenog lica čovik. Gledo je okolo ko da je već unaprid svima dao odrješenje. Samo je bilo čudno što mu osmih nije osto sasvim na mistu. Uvik je malo kliznio u stranu.
Marika: Joli, ti uvik nešto zapaziš!
Joli: Onda je za njima došo i Bohár Dani s megafonom. Šta je gospodin Bayer izgovorio, to je Bohár Dani odjekivo. Samo tanje. Ko kad posli velikog lonca progovori i poklopac.
Bözsi: Jao, Joli, to je moralo bit divno!
Joli: Divno je bilo. Bayer je prskao, Bese se smiješio, Bohár odjekivo. I ja sam tad još osjećala da je to glas mira.
Ica: (umiješa se) Nama niko neće govorit šta da radimo. Nećemo bit ukrajinska kolonija!
Marika: (odobrava) Tako je. Mi nećemo rat! Ne damo naše sinove! Ako triba, oružjem ćemo obranit mir!
Bözsi: (molećivo) Pričaj dalje, Joli! Ima još?
Joli: (sanjivo) Ima. Kako sam gledala, posli nekog vrimena zaspala sam u fotelji. I sanjala sam izbore. Pobijedili smo opet s dvi trećine! Mi! Čak s četiri petine, ko na Bayerovoj majici.
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Hura! Pobijedila je pravda! Onaj „ženonasilnik” može se maknit plačući! Živjeli!
Joli: Sanjala sam i to da se sastala prva skupština i, kako je običaj, prvo su odlučili o svojim novcima. Svakom zastupniku i svakom vladinom dužnosniku udvostručili su primanja, pozivajući se na ratnu inflaciju!
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Zaslužili su! Za nas rade! Za nas se trude!
Joli: Onda su izglasali da se oporezuju i penzije! Kredite koje su uzeli mora se od nečega vratit.
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Pa al… pa al… jao!
Joli: Onda su prihvatili prijedlog o preustroju zdravstva, po kojem prestaje subvencija za likove. Državno zdravstvo prebacuju u privatne zdravstvene ustanove. Zdravstvo se potpuno privatizira! Država izlazi iz njega.
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Do vraga! Koliko ćemo čekat protezu kuka? Pet godina? I od čega ćemo platit toliki novac? Od oporezovane penzije?
Joli: Navodno postoji zakon da su dica dužna pomagati roditeljima, ako su u mogućnosti.
Ica: (ljutito) Naravno, tvoj sin je konobar u Garmisch-Partenkirchenu! On može pomoć. A moj sin je učitelj i ima troje dice! Šta će bit sa mnom ako se razbolim?
Rózsi: (umirujuće) Jao Ica, ne plači više! Zdrava si ko dren, živit ćeš sto godina!
Marika, Bözsi: (u zboru) I jel tvoj san išo dalje?
Joli: (zamišljeno) Išo je. Na kraju su pridsidnika vlade izabrali za doživotnog guvernera. Za gospodara svih Mađara!
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Sjajno! Napokon! Taj dragi čovik! Najveći Mađar!
Ica: (s osmihom) Pa to je bio krasan san, Joli!
Joli: (suznih očiju) Ne! Ne! Kraj je bio jako ružan. I probudila sam se na to!
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Kako? Šta je u tome moglo bit tako tužno? Ne muči nas, pričaj već! Reci!
Joli: (plačući) Moj unuk, Robi! Otišo je u mom snu. Ostavio nas je. Nije se ni oprostio od nas. Ni od Sanyija. Samo je napisao pismo, u njemu jako ružne stvari!
Ica, Marika, Bözsi, Rózsi: (u zboru) Šta je bilo u pismu? Reci već! Reci, Jolikám, ne plači!
Joli: (šmrcajući) Napisao je Robi, napisao je da smo mu uzeli budućnost! Mi! Ni on, ni njegova dica neće imat budućnosti u ovoj zemlji. U ovu zemlju ne tribaju ljudi koji misle, samo ljudi koji dobro glasaju!
Rózsi: (tiho) Ne plači, Jolikám! Vratiće se…
Joli: (jecajući) Vratiće se. Ako bude još kamo.
— Kraj II. Čina —
III. čin
1. scena
Kužina kod Čilićevih
(Jutro. Radio tiho svira. Joli sprema, kuva kafu.)
Joli: (sluša radio, tiho) Dobro jutro, Sanyi, jesi se probudio?
Sanyi: (mrko) Jesam, jesam. Šta je bilo na kraju? Jesu rekli već? Ja sam zaspao posli Bálnae.
Joli: (ne gleda ga, stavlja kafu prid njega) Ne smim ti reć. (mala pauza) Bojim se za tebe.
Sanyi: (razdraženo) Nemoj se ti bojat za mene! Ja izdržim. Na, da čujem!
Joli: (jedva čujno) Dvi trećine… za Tisu.
Sanyi: (ukoči se, pa eksplodira) Oj, Bože moj! Bože moj! (prekrsti se) Kako, dođavola?
Joli: (brzo) Sanyi, nemoj se uzrujat! To su samo izbori…
Sanyi: (drhtavom rukom odmahne) Natoči jednu kupicu! Brzo, Joli! (već drži kupicu, saspe je i opet traži)
Joli: (samo ga gleda) Još? Pij. Možda sad triba. (opet natoči)
Sanyi: (ispije i to) Isuse, Marijo… sveti Josipe… Kako je ovo moguće?
Joli: (pogleda prema radiju) Ne znam. Svašta govore. (kratka tišina)
Sanyi: (naglo) Znaš koji je danas dan? Danas bi moja mater imala sto devet godina! Idem u Csitanyicu. Vica, Gujo, oni sigurno nešto znaju.
Joli: (pomireno) Idi… al na svojim nogama dođi kući. (mala pauza)
Sanyi: (već kod vrata) Di je dite? Robi?
Joli: (tiho) Otišo je. Ostavio je pismo. (Sanyi zastane na trenutak) Kad se vratiš, pročitaćemo ga.
Sanyi: (odmahne, ne okrene se) Posli, ima vrimena! (ode)
2. scena
Csitanyica birtija
Novi likovi:
Vidákovics István „Vica”: šanker
Gunity Antal „Gujo”: poštar
(Csitanyica je skoro prazna. Vica za šankom briše čaše. Gujo sidi za astalom, prid njim kola, u čaši rum-kafa. Lista novine Civil Kurázsi. Radio svira pismu Džins generacija u izvedbi grupe Neki to vole vruće. Gujo, dok čita, klima u ritmu.)
Sanyi: (ulazi mrzovoljno) Zdravo!
Vica: (ni ne pogleda) Zdravo, Sanyi, čestitam!
Sanyi: (stane) Na čemu? Oćeš se kačit? Na jednoj trećini? (Gujo promrmlja, srkne. Ne diže pogled.)
Vica:Na unuku.
Sanyi: Šta je s njim? Otputovo je. (kratka tišina)
Vica: (ravno) Da, jer je ušo.
Sanyi: Di je ušo?
Vica: U Parlament. (Gujo lista, srkne.)
Sanyi: (ne razumije) O čemu ti govoriš?
Vica: S liste, s trideset i drugog mista. Posto je zastupnik!
(nijema tišina. Vica dalje briše. Gujo pije. Sanyi stoji. Ne miče se, samo mu grlo radi.)
Gujo: (poluglasno, sebi u bradu) Nas će predstavljat mali! (Sanyi ne reagira.)
(Vica zapali cigaretu. Pogleda prema vratima, pa natrag na šank. Sanyi polako sjedne na stolicu. Gleda prid sebe.)
Sanyi:
Pismo… (kotačići mu se vrte) Bar ne ide za ocem. Vica, natoči deci sligovice!
Vica: Izvoli. (Sanyi uzme i veliko otpije od rakije. Brrrrr. Trese glavom.)
Sanyi: Jedan udar za drugim na ovaj sveti dan. Zaslužujem. Već misec dana nisam bio na misi.
Vica: Sveti dan? (Podigne obrvu i nasloni se na šank.)
Sanyi: Mater bi mi danas imala sto sedam, ne… sto devet! (Opet veliko otpije rakije.)
Gujo: U Parlament uć je ipak velika stvar, Sanyi!
Sanyi: Parlament… Parlament je Parlament… To nije kuća države, Gujo. To je pretvarač. Ko jednom uđe, tamo brzo postane političar. Bolje da je otišo za ocem u Garmisch-Partenkirchen. (ispije ostatak rakije) Natoči još deci, Vica!
Vica: Sanyi, neće ti naškodit?
Sanyi: Samo toči, ne ispituj! (već malo grubo, alkohol radi u njemu) Isti si ko žena! (Vica toči rakiju, Sanyi pije.)
Vica: Gujo, oćeš ti još nešto?
Gujo: Daj još jednu rum-kafu! Da nazdravim slavljeniku. (Vica natoči i odnese mu.) Na, Sanyikám! Onda za tvoje zdravlje i za pokoj tvoje matere (prosuje par kapi na pod), a i za sriću tvog unuka! Živili, brate mili! (diže čašu za kucanje)
Sanyi, Vica: Živili, brate! (Sanyi divlje pije, već je pošteno „otišo”.)
Vica: Sanyi, s tobom sad nećemo pričat o dvotrećinskoj pobidi Tise. Ti si nama više nego prijatelj. (Opet tiho podigne čašu. Pije li na uspeh? Možda, al šutke.)
Sanyi: (jezik mu se već teško okreće) Da, mi Južni Sloveni da se ne koljemo međusobno. Al… al to je ipak samo jedna pobi… jedna dobivena bitka. Biće još racio… nacionalne obnove! Rat još traje! Orbán se ne predaje! (glava mu već jako pada, drhtavom rukom prosipa rakiju)
Vica: (zabrinuto) Sanyi, jesi dobro?
Sanyi: Dobro, dobro. (klima) Samo mi se čudno vrti. Ko kad uđem u vir na Dunavu, samo me vuče prema gore. U visinu.
Gujo: (polako klima) Sigurno zato, Sanyi, da bolje vidiš!
Sanyi: (zaneseno diže glavu) Da, da, da! Gujo, Vica! Sad vidim! VIDIM!
Vica, Gujo: (zajedno) Šta, Sanyi, šta vidiš?
Sanyi: (zaneseno se smiješi i gleda u beskraj) Povorku, DA! POVORKU!!!
Vica, Gujo: (zajedno) Kakvu povorku?
Sanyi: (široko se smiješi) MIROVNO-POBJEDNIČKU POVORKU!
Vica, Gujo: (zajedno) Kakvu? Pričaj!
Sanyi: (široko se smiješi) Sprida dolaze Viktor Orbán i Lőrinc Mészáros – na zebrama s árpádovskim prugama. Ko dva moderna Sancho Panze!
Gujo: (šapne) Sigurno ih je Gazsi donio iz Čada!
Vica: (nestrpljivo odmahne Guji) Govori dalje, Sanyi!
Sanyi: Iza njih Tömjén? Ne, Semjén Zsolt i Bayer Zsolt, pod ruku, pod pazuhom nacionalna slanina! Onda Szájer Jóska s jednim olukom! Péter Szijjártó za ruku s Balázsom Dzsudzsákom, maskiranim u Lavrova. Gábor Kaleta, prodavač pendriveova. István Tiborcz, dvorski dobavljač. György Matolcsy, tvorničar fondacija, s malo javnog novca. Zsolt Borkai s dvi „djevice”. Katalin Novák i Zoltán Balog za ruku. Onda Feró Nagy sa živom kokoši, Attila Pataky s NLO-om i Győző Gáspár s tablom „EVELIN U MINISTARSTVO”. János Lázár i još sto, pa tisuću i tisuću ljudi. Idu prid Parlament na prvomajsku feštu!
Vica, Gujo: (otvorenih usta gledaju)
Sanyi: Kriste, pomozi! Na kraju povorke Antal Rogán iz Sakalovci, koji sve konce drži u jednoj ruci, i neka mašina, njegov izum. Na njoj piše: N.E.R. – Nacionalni Eksploatatorski Režim! Neka mutna sprava za preobražavanje, samo Rogán zna šta radi. Njegov izum! Po njemu sve postane bolje kad prođe kroz mašinu. I masa ulazi prid Parlament, mašinu vuku naprid i počinje kolo. Ludu vrtešku vodi Szilárd Demeter, kulturo-papa, s odlučnošću školovane odgajateljice, dok baca zanosne poglede na Lászlóa L. Simona. Ori se: „Među brdima, među dolinama, izgorio je voz…”
Gujo: (uplašeno) Vica, zovi hitnu, Sanyi je loše!
Vica: (ljutito) Pssst! Šuti, sad je najzanimljivije!
Sanyi: (u transu) Da, da, da! Sad počinje misterijska igra preobražaja! Ili ministarstvo? Svejedno! Prvi dolazi Orbán, ubacuje tablu PORAZ i izlazi tabla POBIDA. Za njim Szájer, jednim blistavim fintiranjem, ubacuje svoj oluk! I, i, i! Izlazi TEMELJNI ZAKON! Kaleta ubacuje pendriveove i izlazi fina diplomatska tašna. István Tiborcz ubacuje svoju ženu i izlazi nekoliko ugovora za javnu rasvjetu. György Matolcsy ubacuje javni novac i izlazi grozd privatnih investicijskih fondova. Zoltán Balog ubacuje Katalin Novák i izlazi biskupski plašt. Feró Nagy ubacuje živu kokoš i izlazi Kossuthova nagrada. János Lázár ubacuje ergelu i izlazi Željeznička nagrada. Attila Pataky sjedne u NLO i ubace ga, al ne izlazi ništa! Kakva je ovo vražja mašina? Isuse! (Onda se odjednom smrači. Više se ne smiši.) Al najgore još nisam reko. Mašina se ne zaustavlja. Ne zaustavlja se nikad. Kad je jednom pokrenu, melje do sudnjeg dana.
Gujo: (prestravljeno) Vica… sad stvarno zovimo nekog!
Vica: (blijed, gleda Sanyija) Isuse moj, Sanyi… Ovi će se u pobidničkoj povorci vratit i opet pokrenit tu prokletu mašinu.
(Sanyi polako klone na astal. Onesvisti se. Radio tiho dalje svira refren pisme Svi marš na ples grupe Bijelo Dugme.)
K R A J
[Pečuh, 2026.05.05. – Bartók Ernő]